Црква Св. Петке у Добрчану, налази се између Гњилана и Косовске Каменице, на магистралном путу Гњилане-Бујановац, у данас албанско-турском селу, из којег су последњи Срби отишли много пре последњег рата, као и из суседног, некада  српског села Петровце, а данас чисто албанског селa "Петрит".
Није познато да ли је црква СВ. Петке саграђена 1920. године или је подигнута на темељима старије цркве, а након 1999. године демолирана је и спаљена. Тренутно су видљиве само зидине, зарасле у коров.
Легенда о исцелитељским моћима и данас се препричава у српском народу, а такође и о извору воде који је излечио многе болеснике.
Болесни и данас помоћ траже на зидинама порушене цркве, која се налази на брду изнад Добрчана.
У народу данас кружи прича да је оне који су дигли руку на ову светињу стигла Божија казна, те да се након тога један од мештана бринуо да цркву не уништавају даље, иако су након последњих насртаја од ње остали само трагови.
Добрчане је раније  било настањено искључиво Турцима, па је тако за Србе у поморављу ово село један од симбола српског страдања. Многи Срби убијени су и киднаповани након 1999. године управо у близини овога села на магистралном путу Гњилане-Бујановац, а страдање Срба на овом делу Косова и Метохије није заобишло овај народ  за време  турске окупације, што је и опевано у једној од заборављених народних песама из овога краја, по истинитом догађају:

"Паша грабио у мрак девојку, па је пронесе кроз турско село, кроз турско село, кроз Добрчане, зурле му свиру, гочеви бију, да се не чује што мома плаче!" (ibid.:  стр.153)

Заинтересованост за обнову ове српске светиње не постоји.

Андријану (7), Аницу (4), Милана (3) и Михајла (2) Ђокића мајка је напустила када је Михајло имао само два месеца. Да зло буде веће, на њих су сви заборавили, осим оца Србе, који чини све да деца не гладују.

Без вршњака, без воде, без кревета и чистог покривача, без одеће и обуће, без играчака, у трошној, полусрушеној кући, која више личи на запуштени помоћни објекат, у највећој беди у селу Гризиме, удаљеном пет километара од центра Косовске Каменице, живи четворо сирочића - Андријана, Аница, Милан и Михајло Ђокић.

На сав јад и немаштину, ове сирочиће је оставила мајка, која се пре непуне две године преудала и отишла у суседно село. Од тада се о њима стара њихов отац Срба Ђокић (34) са своја два брата. Срба каже - отишла је, а да се није ни осврнула за собом.

- Преудала се она, није да ми није криво, али ми тешко пада то што се удала ту, у суседном селу, и што од дана када је отишла ниједном није бар покушала да дође да види децу - прича Срба.

Аница, Милан и Михајло, који је имао само два и по месеца када је отишла, мајке се не сећају, а Андријана с времена на време пита оца када ће и хоће ли се мајка вратити јер јој, како прича Срба, недостаје посебно кад се купа и кад се спрема за школу. Остала његова деца реч „мајка“ изговарају увече пред спавање, када падну или када се из неког другог разлога расплачу.

- Знају по пола сата да плачу и дозивају мајку. Не могу да их успавам јер ипак, мајка је мајка, ако ништа друго, онда онај урођени инстинкт се код детета буди - скоро кроз сузе, држећи на крилу своје сирочиће, говори Срба. Његова деца не трпе за голо парче хлеба, али уз хлеб Милан и Михајло не пију млеко, па им сестрица Андријана, домаћица из нужде, свакодневно кува чај и сипа им у флашице пред спавање.

Она им је заменила мајку. Без ње и њених песмица неће да се успавају. Она их често сама купа, облачи, чува… Да зло буде веће, попут њихове мајке, на Ђокиће су сви заборавили, изузев социјалних радника, који с времена на време сврате како би правдали социјалну помоћ коју Срба прима као самохрани родитељ.

Њихова трошна кућа, грађена шездесетих година прошлог века, ослоњена је на шуму, која их дели од албанског насеља. Из те шуме се, како вели Срба, свакодневно чују жагор, песма и вика албанских дечака и девојчица.

Њихов свет је блатњаво двориште по којем гацају у чизмицама, али највише воле да се играју у започетој новој кући.
- Свако од њих каже - ово је моја соба, овде ћу ја да спавам - преноси њихове речи Срба, док и сам машта о топлом дому са купатилом. Нову кућу Ђокићи су започели пре две године. Добили су од Министарства за заједнице и повратак донацију од неких 1.000 блокова и цреп, али им је да би је завршили неопходна додатна помоћ добрих људи. Јер, можда би та кућа делимично могла да врати осмехе на лица ове несрећне деце...

Ускоро рачун за помоћ

Након објављивања њихове приче, јавило се више десетина људи добре воље најављујући помоћ. Укључили су се пријатељи и породица Оливера Ивановића, Одбор Републике Српске за помоћ Србима на Косову и Метохији, Коло српских сестара, Савез Срба, бројна удружења грађана и појединци. Сви они се питају да ли је неко од одговорних знао да у селу Гризиме живи четворо сирочића без пажње коју, како рече један човек, више имају пси луталице. Ускоро ће бити отворен и жиро рачун на њихово име, па ће и сви остали који то буду хтели моћи да се укључе и бар мало олакшају детињство овој деци...

Извор. ало.рс

Скупштина децентрализоване општине Ранилуг на Косову, са већинским српским становништвом, усвојила је одлуку о именовању једне од улица у овој општини „Слободан Милошевић“.

То је за РСЕ потврдио председавајући скупштине, Саша Алексић. Каже да су реакције на Косову по том питању могуће али, како додаје, он „само спроводи закон“.

„Ми смо на основу свих норматива, на основу закона, дали сеоским одборима и одборницима села Ранилуг, конкретно пошто се тамо једна од улица зове Слободан Милошевић, да праве листу улица. Они су доставили те листе и ми смо само спровели скупштинску процедуру. Значи, ја немам нити директне нити индиректне ингеренције да вршим притисак на грађане. Ја само поштујем грађане који су ме довели на то место“, каже Алексић.

Он додаје да се сада само чека на постављање табли са називима улица. Ипак, тако нешто може да оповргне градоначелник или Министарство за администрацију локалне самоуправе.

„Није све готово. Сутрадан може да дође из министарства одлука о поништавању и ја сам дужан као председник скупштине да то поново вратим на разматрање“, додаје он.

У Министарству за администрацију локалне самоуправе обавештени су да је Скупштина Ранилуга усвојила такву одлуку али се чека на поновно разматрање.

„Ми смо разговарали са градоначелником општине, и градоначелник је затражио да Скупштина размотри ту одлуку, са нагласком на улицу која је сада већ позната у медијима. Чекамо како ће реаговати Скупштина општине, и тек после можемо донети неку одлуку. У међувремену, разматрамо наше могућности“, каже за РСЕ Бајрам Гецај, заменик министра локалне самоуправе.

Министарство администрације и локалне самоуправе у међувремену се и путем саопштења огласило, наводећи да одлука о именовању улице није на снази него у процесу поновног разматрања, те да ће, у случају непоштовања препорука Косовске агенције за катастар и градоначелника Општине, против Скупштине општине бити предузете одређене законске мере.

"У складу са Законом о систематизовању адреса, јединица за систематизацију адреса Косовске агенције за катастар, при министарствима локалне самоуправе и просторног планирања, противи се садржају одлуке и списку именовања након усвајања, јер садрже неприхватљива имена улица, а направљена су и техничка кршења у планираном облику постављања табли", наводи се у саопштењу и додаје да се разматрање очекује на следећој редовној седници.

То је потврдио и сам градоначелник, Градимир Микић, иначе испред Грађанске иницијативе Српска.

„Ја не разматрам тако нешто, разматра Скупштина. Ја сам већ вратио то на поновно разматрање, пре него што је неко дигао буку“, изјавио је Микић.

Петар Милетић, бивши потпредседник Скупштине Косова, каже да је он лично против такве одлуке. Међутим, додаје да је надлежност у рукама локалних самоуправа, и као таква мора да се поштује.

„Да ли ће општина Ранилуг и дефинитивно донети такву одлуку, ја то не знам. Али, мислим да имена улица треба посматрати са временском дистанцом. Пуно је имена и у општинама са албанском већином где постоје многе грешке. Не верујем да ће моћи да се изврши неки притисак на општину Ранилуг јер ако би то вређало албанске жртве, онда би контрааргумент општине Ранилуг био да пуно улица вређа и жртве Срба. То ће бити један тежак дијалога, али ја ипак мислим да то није паметна одлука општине“, казао је Милетић.

Ранилуг је новоформирана општина на Косову која се налази јужно од Каменице.

Radio Slobodna Evropa

Општина Косовска Каменица, родни крај Кнеза Лазара је једна од општина Косовско Поморавског округа са административним центром у Гњилану.

Косовска Каменица се граничи са општином Бујановац.

По бројности Срба ова општина се налази у нешто повољнијем стању, пре свега због географског положаја тј. због близине административних прелаза са Србијом и због чињенице да је у овој општини био смештен одред руских војника.

Као свим Србима на Косову и овде је слобода кретања највећи проблем у организацији живота.

Незапосленост и немогућност зараде новца за основне животне потребе тера Србе да одлазе из овог краја.

Мултиетничке институције Унмика нису дале никакве резултате, па је зато положај Срба све више угрожен.

Убиства, киднаповања, рањавања и паљења српских имања и светиња нису заобишле ни овај крај Косова. У селима у којима су некада живели Срби, данас их нема, а у појединим селима остале је само неколико породица, углавном су то стари и немоћни људи који немају куда.

Напуштене цркве и гробља у овом крају ограђене су бодљикавом жицом. Карактеристично за овај крај Косова је то што је свако село у прошлости било српско, а данас је потпуно обрнуто.

Села Огоште - Hogosht, Карачево - Karaqev, Рогачица - Rogane, Копривница - Kopernice, Коретин - Koretin, Топоница Topanice, Мучиврца - Muqiverc, Петровце - Petroc, Добрчане - Miresh, итд. (наведени су и албански називи ових села, који у преводу на албански немају никакво значење) данас су албанска села са огромним бројем албанског становништва.

Тачно бројно стање Срба у овој општини није познато пре свега због великог броја оних који су напустили своје домове, али се претпоставља да на подручју Косовске Каменице данас живи око 15000 Срба.

У чисто српским селима попут Ранилуга, Кормињана, Ропотова и Томанца атмосфера је потпуно другачија. Људи помало обрађују земљу и колико толико успевају да зараде за парче хлеба. Бројни насртаји на све што је српско Унмик и Кфор никада нису покушали да казне, па тако ни у овом као и у осталим крајевима Косова ниједан случај убиства Србина није расветљен.

Царинска испостава Унмика постављена је на месту званом Бела Земља. КПС и цариници на овом прелазу контролишу проток робе и људства. Срби из Косовског Поморавља се на овом пункту суочавају са бројним проблемима око превоза робе (било која роба која прелази вредност од 100 евра подлеже царини и порезу), као и са личном документацијом. Школство и здравство финкционишу у отежаним условима и у импривизованим просторима.

Средње школе су смештене у српским селима Ранилугу и Ропотову.

И овде су у већем броју изражена политичка неслагања између Срба, па је наставни кадар у школама политизован што се лоше одражава на знање ученика. Иста је ситуација и у здравству.

Кнез Лазар рођен је у селу Прилепац у данашњој општини Косовска Каменица, а манастири Св. Спиридон (код Прилепца) и Св. Богородица (Божовце) срушени су за време пет вековне окупације Косова од стране Турака.ђ

Читања: 2088